Pi­še: El­mir Đo­ko­vić

Ve­li mi kom­ši­ni­ca, ko­ja je ra­de­ći u pro­svje­ti po­šte­no i ča­sno za­ra­di­la pen­zi­ju, da kad ode u po­sje­tu unu­ku oba­ve­zno pro­či­ta mo­ju ko­lum­nu. Iskre­no pri­zna­je da ne zna kom­pju­ter uklju­či­ti, da joj je sve to čud­no i da naj­ra­di­je pro­či­ta no­vi­ne. ,,Znaš pa­pir je, ipak, pa­pir’’, zna re­ći i ja to ra­zu­mi­jem. Vo­lim što ona či­ta ko­lum­ne, jer ta­ko znam da broj či­ta­la­ca ra­ste, pa sa si­gur­no­šću mo­gu tvr­di­ti i tvr­dim da ih ima ba­rem dva­de­se­tak. No, da se vra­tim kom­ši­ni­ci, ko­ja je jed­na od tih dva­de­se­tak, pa će mi re­ći ka­ko bi bi­lo do­bro da ne pi­šem o po­li­ti­ci.
Ni­je mi la­ko da po­slu­šam njen sa­vjet, po­go­to­vu kad se na sve stra­ne, pi­še i go­vo­ri o iz­bo­ri­ma, ko­rup­ci­ji, kri­mi­na­lu, NA­TO-u... Ipak ću joj is­pu­ni­ti že­lju i ne na­pi­sa­ti na­da­lje ni slo­va o po­li­ti­ci. Da­la mi  je i ide­ju ka­ko bi bi­lo kad bi se vi­še pri­ča­lo i pi­sa­lo o ne­ka­da­šnjim vre­me­ni­ma, kad se ra­di­lo i kad se za to pri­ma­la pla­ta, kad su se lju­di vi­še dru­ži­li, kad su se ve­se­li­li, pje­va­li i ple­sa­li. Ima ona pot­pu­no pra­vo.
Da­nas ko­mu­ni­ka­ci­je sko­ro pa i ne­ma, a ako je i ima svo­di se na ,,do­bar dan’’ ili ,,ka­ko si’’? Svi su u ne­koj fr­ci, na mo­bil­ni­ma, sla­bo se di­rekt­no ko­mu­ni­ci­ra ili se uop­šte ne ko­mu­ni­ci­ra. Lju­di se fej­sa­ju, raz­go­va­ra­ju vir­tu­el­no, ša­lju SMS po­ru­ke. Uglav­nom se dru­že pre­ko teh­ni­ke. Da je ta­ko, do­kaz je što i mo­ja ba­ba, iako je u osam­de­se­ti­ma, či­ta s tog, ka­ko ka­že, vraž­je­ga kom­pju­te­ra. No što da či­ni­mo, ta­kva su vre­me­na i u ri­kverc se ne mo­že. Tre­ba pri­hva­ti­ti sva ta teh­nič­ka po­ma­ga­la ili od­ma­ga­la i ži­vje­ti u sa­da­šnjo­sti.
Šta da ra­di­mo kad nam je pr­vo te­le­vi­zor ze­znuo stvar?! Do­kle se oni ni­je­su po­če­li po­ja­vlji­va­ti, lju­di su se na­ve­če dru­ži­li uz pri­ču, po­ko­ju ča­šu vi­na, ze­zan­ci­ju i smi­jeh. U ona se vre­me­na na­rav­no ra­đa­lo i vi­še dje­ce. Po­ja­vlji­va­njem te­le­vi­zo­ra, ve­če­ri su se po­če­le pro­vo­di­ti uz gle­da­nje fil­mo­va, se­ri­ja, dnev­ni­ka i če­ga već ne, do­kle na­rod ni­je san svla­dao, pa je nor­mal­no na­ta­li­tet po­čeo pa­da­ti. Zna­či već su pr­vi te­le­vi­zo­ri ze­znu­li stvar, pa se vi­še spa­va­lo, a ma­nje lju­ba­vi­lo. On­da se po­ja­vio i te­le­fon, pa ni­je tre­ba­lo od­la­zi­ti je­dan dru­go­me da bi se ne­što do­go­vo­ri­li, ne­go na­zo­veš i eto ti i tu raz­lo­ga da se ne dru­žiš.
Da­nas je po­go­to­vu sve oti­šlo k vra­gu... Po­ja­vio se skajp pa pri­čaš i gle­daš se. To mo­joj kom­ši­ni­ci ni­ka­ko ni­je ja­sno. Pri­ča mi da je pri­je ne­ki dan sko­ro sat vre­me­na raz­go­va­ra­la sa si­nom ko­ji pre­ko tri­de­set go­di­na ži­vi u Nje­mač­koj i, gle­da­la ga, pa me pi­ta ka­ko je to mo­gu­će. Šta da joj od­go­vo­rim, ne­go re­koh da je eto to ta­ko i da teh­ni­ka ču­da stva­ra. Kad ona to ka­že mi­slim ka­ko je ipak i ne­kad sve funk­ci­o­ni­sa­lo, bez ob­zi­ra na to što ni­je bi­lo svih tih sil­nih po­ma­ga­la. Pro­iz­vo­di­lo se čak vi­še ne­go da­nas, umje­sto skaj­pa lju­di su pi­sa­li pi­sma, sla­li raz­gled­ni­ce, pa s ne­str­plje­njem oče­ki­va­li od­go­vo­re.
Pre­gle­da­li bi svo­je po­štan­ske san­du­či­će, ako ih je bi­lo, ako ne, s ne­str­plje­njem su oče­ki­va­li po­šta­ra. Da­nas kad po­gle­daš u san­du­čić mo­žeš pro­na­ći ili re­klam­ni le­tak ili ra­čun za vo­du, stru­ju, te­le­fon i sto osta­lih ču­da. Ka­da te, pak, tra­ži po­štar, znaj da si ne­što za­br­ljao, pa mo­raš pot­pi­sa­ti da si pri­mio po­ziv za sud, uglav­nom ni­šta do­bro. Na­rav­no da ni­je bi­lo ni to­li­ko auto­mo­bi­la kao da­nas, pa su se lju­di vi­še kre­ta­li, ni­su im tre­ba­li fit­nes cen­tri, ni­su im tre­ba­le di­je­te, ne­go se do­bra li­ni­ja i kon­di­ci­ja odr­ža­va­la ta­ko što su ki­lo­me­tri­ma pje­ša­či­li na po­sao i s po­sla.
No, ni­je lo­še ni ova­ko. Prak­tič­ni­je je ne­go ne­kad. Je­di­no mi ne­ka­ko ni­je ja­sno ka­ko je to mo­gu­će da ma­nje pri­ča­mo, a vi­še se sva­đa­mo, zar ne bi tre­ba­lo bi­ti obr­nu­to? Bi­lo ka­ko bi­lo, sva­ko vri­je­me no­si svo­je bre­me. Tre­ba se s ti­me po­mi­ri­ti, ta­ko ba­rem ve­li mo­ja kom­ši­ni­ca i ne­ma ni­šta pro­tiv da­na­šnje teh­ni­ke. Ipak ka­že da bi vo­lje­la kad bi be­rem je­dan mje­sec u go­di­ni lju­di ži­vje­li kao ne­kad. Mi­slim, ka­ko to ne bi bi­la lo­ša ide­ja. Za­mi­sli­te da na je­dan dan uga­si­mo mo­bil­ne, is­kop­ča­mo te­le­fo­ne, ne gle­da­mo te­le­vi­zi­ju, uga­si­mo kom­pju­te­re, osta­vi­mo auto­mo­bi­le na par­ki­ra­li­štu ili u ga­ra­ži. Od­la­zi­mo pje­ši­ce na po­sao, a na­ve­če ode­mo jed­ni dru­gi­ma, pri­ča­mo do ka­sno u noć, igra­mo kar­te ili se jed­no­stav­no dru­ži­mo. Na­rav­no da je to uto­pi­ja, ne­mo­gu­će je spro­ve­sti, jer ko­li­ko njih bi na to pri­sta­lo? O isto­ri­ji je li­je­po sa­mo pri­ča­ti, ali ži­vje­ti tre­ba u da­na­šnjo­sti. Re­al­nost je ipak naj­pra­ved­ni­ji po­jam. Mo­ram za­vr­ši­ti, idem se do­pi­si­va­ti s mo­jim fejs pri­ja­te­lji­ma. I eto, ni­sam pi­sao o po­li­ti­ci.